Sve mi je tesko u zivotu. Bar u ovom momentu. Tesko mi je da disem. Da mislim. Gledam u praznu casu sa vodom i mislim kako mi je lakse da uzmem sok od nara koji mi je pri ruci. Zasto bih ustala iz kreveta i otisla po casu ciste vode kada mi je sok tu kod dlanova, zasto bih ispunila potrebe svog organizma za vodom.
Razmisljam o tom soku od nara i u isto vreme osecaj u nekom delu mog tela je los. Nije do soka, sa sokom je sve uredu. Ali sa mnom nije.
-Trulez koji hoda zemljom, govorim sebi.
Celo posle podne u mislima mi je jedna sudbina ljudska koja me gusi i stiska sa svih strana. Toliko me sabija u corsokak da osecam paniku. Osecam krivicu za sopstveni zivot. Osecam kajanje kom sklona nisam. Osecam ono sto ljudi nazivaju prazninom, a istina je da je taj osecaj neopisiv. Ta praznina ne moze se opisati recima, ne moze. Kada dodje onda jednostavno znate o kom se osecaju radi, ali to pismeno i usmeno ne mozete podeliti sa drugima.
Ostavljam taj osecaj da vlada mojom dusom.
Taj osecaj me je naterao da pisem ovo. Gledam svoje prosle dane i secam se duse koja je pisala kad god bi je ljudi ostavili na miru. Pisala je danju, nocu. Pisala je romane, poeziju, prozu. Sanjala je.
Kada ste vi poslednji put sanjali? Nekada se ta dusa potpisivala Sanjar. Nekada, mada i dalje u toj proslosti ta malena dusa luta i sanja i misli da je sve moguce.
Istina je da je ovaj svet prepun mogucnosti, ali ako ih ljudi iskoriste. Ljudi su skloni tome da mogucnosti ne iskoriste, jos vise su skloni jadu i patnji, a potom sledi krivica. Ali ne ona sa samim sobom, vec ona druga - kriviti sve pred sobom i oko sebe.
Ima dana kada dam sebi za pravo da krivim druge, potom se trgnem jer znam da jedino sebe mogu da okrivim za citav niz losih situacija, dana, trenutaka i svega sto je pogodilo moj zivot. Moj zivot je uredu, ali ja nisam. Razgledam lenjim ocima svet oko sebe, zapravo prostorije koje me trenutno okruzuju. Vidim sve sto mi je pruzeno i to me jos vise izjeda. Vidim koliko zapravo imam i koliko zapravo dugo zivim sa neistinom koja se zove: To se podrazumeva.
Sve za coveka gubi magiju i lepotu sa dolaskom navike i podrazumevanja. Za coveka kuca i toplina su nesto sto je normalno, kora hleba u kesi za djubre sasvim je normalna, cista voda za pice i pun bojler vrele vode su nesto sto se podrazumeva, sapun je odavno prestao biti privilegija, a majka, otac su nesto sto je najmanje sveto. Ne pricam o tamo nekim ljudima. Pricam o sebi. Osecam sramotu dok ovo pisem, cak ni ne pisem, kucam po tastaturi iako imam ruke, olovku i rokovnik od 500 strana, kao i kucacu masinu koju je prekrila paucina, prasina i zaborav.
Istina je da siromasni ne vide siromastvo koje imaju unutar sebe. Verujem da nemaju vremena da misle o svojoj dusi i sta je dusi potrebno kada usta nemaju koru hleba i topli caj. Ko je pored gladi mislio da zasiti dusu. Covek koji ima izolovan je od onih koji nemaju. Covek koji nema vidi puno izobilje oko sebe i sve sto nema. Ne mogu da pricam u ime onih koji nemaju, dok kukam nad svojom sudbinom misleci da sam osudjena na vecnu patnju.
Da li zbog meditacija ili bolje svesti koja se jaca sa meditacijom dodje momenat kada sebe covek moze da sagleda iz ugla koji nikada pre nije znao da postoji. Nije ni malo prijatno gledati sebe i doci do saznanja da imas sve mogucnosti, ali da si lenj, da si snob i nesvestan cinjenica koje stoje tu pred nosom. Krene lavina negativnih misli. Sve se karte sruse. Ostane jedna gomila istih tih karata od koje treba napraviti drugaciju strategiju i oblik. Koju uzeti prvu? Kako poceti? Da li uopste ja to mogu, da li postoji mogucnost krenuti iz pocetka iako nije pocetak zivota?
Znam odgovor, ali od odgovora se ne zivi. Vraticu se na pocetak od price da je sve moguce. Zaista je sve moguce jer je mogucnosti neverovatno mnogo. Pa sta je onda problem? Delati! Iskoreniti mrtvilo, strah i izgovore. Delati svaki cas, dan, mesec i godinu. Zvuci lako, ali je tesko. Zato me u oci i dusu pogadjaju price i sudbine nekih dusa koje su od kante i nemastine uspeli ono sto neko u izobilju ne uradi nikada. Ne zelim da iz izobilja izadjem tako sto tom izobilju necu pridodati. Zelim da dodam izobilju jos vise izobilja. Zelim da covecanstvu dam delic sebe na neki nacin. Svi smo mi dosli ovde bez saznanja koliko cemo ovde ostati i gde je kraj naseg putovanja. Ne treba misliti na kraj, samo neka pocetak bude sada da nas kraj ne bi brzo iznenadio.
Razmisljam o tom soku od nara i u isto vreme osecaj u nekom delu mog tela je los. Nije do soka, sa sokom je sve uredu. Ali sa mnom nije.
-Trulez koji hoda zemljom, govorim sebi.
Celo posle podne u mislima mi je jedna sudbina ljudska koja me gusi i stiska sa svih strana. Toliko me sabija u corsokak da osecam paniku. Osecam krivicu za sopstveni zivot. Osecam kajanje kom sklona nisam. Osecam ono sto ljudi nazivaju prazninom, a istina je da je taj osecaj neopisiv. Ta praznina ne moze se opisati recima, ne moze. Kada dodje onda jednostavno znate o kom se osecaju radi, ali to pismeno i usmeno ne mozete podeliti sa drugima.
Ostavljam taj osecaj da vlada mojom dusom.
Taj osecaj me je naterao da pisem ovo. Gledam svoje prosle dane i secam se duse koja je pisala kad god bi je ljudi ostavili na miru. Pisala je danju, nocu. Pisala je romane, poeziju, prozu. Sanjala je.
Kada ste vi poslednji put sanjali? Nekada se ta dusa potpisivala Sanjar. Nekada, mada i dalje u toj proslosti ta malena dusa luta i sanja i misli da je sve moguce.
Istina je da je ovaj svet prepun mogucnosti, ali ako ih ljudi iskoriste. Ljudi su skloni tome da mogucnosti ne iskoriste, jos vise su skloni jadu i patnji, a potom sledi krivica. Ali ne ona sa samim sobom, vec ona druga - kriviti sve pred sobom i oko sebe.
Ima dana kada dam sebi za pravo da krivim druge, potom se trgnem jer znam da jedino sebe mogu da okrivim za citav niz losih situacija, dana, trenutaka i svega sto je pogodilo moj zivot. Moj zivot je uredu, ali ja nisam. Razgledam lenjim ocima svet oko sebe, zapravo prostorije koje me trenutno okruzuju. Vidim sve sto mi je pruzeno i to me jos vise izjeda. Vidim koliko zapravo imam i koliko zapravo dugo zivim sa neistinom koja se zove: To se podrazumeva.
Sve za coveka gubi magiju i lepotu sa dolaskom navike i podrazumevanja. Za coveka kuca i toplina su nesto sto je normalno, kora hleba u kesi za djubre sasvim je normalna, cista voda za pice i pun bojler vrele vode su nesto sto se podrazumeva, sapun je odavno prestao biti privilegija, a majka, otac su nesto sto je najmanje sveto. Ne pricam o tamo nekim ljudima. Pricam o sebi. Osecam sramotu dok ovo pisem, cak ni ne pisem, kucam po tastaturi iako imam ruke, olovku i rokovnik od 500 strana, kao i kucacu masinu koju je prekrila paucina, prasina i zaborav.
Istina je da siromasni ne vide siromastvo koje imaju unutar sebe. Verujem da nemaju vremena da misle o svojoj dusi i sta je dusi potrebno kada usta nemaju koru hleba i topli caj. Ko je pored gladi mislio da zasiti dusu. Covek koji ima izolovan je od onih koji nemaju. Covek koji nema vidi puno izobilje oko sebe i sve sto nema. Ne mogu da pricam u ime onih koji nemaju, dok kukam nad svojom sudbinom misleci da sam osudjena na vecnu patnju.
Da li zbog meditacija ili bolje svesti koja se jaca sa meditacijom dodje momenat kada sebe covek moze da sagleda iz ugla koji nikada pre nije znao da postoji. Nije ni malo prijatno gledati sebe i doci do saznanja da imas sve mogucnosti, ali da si lenj, da si snob i nesvestan cinjenica koje stoje tu pred nosom. Krene lavina negativnih misli. Sve se karte sruse. Ostane jedna gomila istih tih karata od koje treba napraviti drugaciju strategiju i oblik. Koju uzeti prvu? Kako poceti? Da li uopste ja to mogu, da li postoji mogucnost krenuti iz pocetka iako nije pocetak zivota?
Znam odgovor, ali od odgovora se ne zivi. Vraticu se na pocetak od price da je sve moguce. Zaista je sve moguce jer je mogucnosti neverovatno mnogo. Pa sta je onda problem? Delati! Iskoreniti mrtvilo, strah i izgovore. Delati svaki cas, dan, mesec i godinu. Zvuci lako, ali je tesko. Zato me u oci i dusu pogadjaju price i sudbine nekih dusa koje su od kante i nemastine uspeli ono sto neko u izobilju ne uradi nikada. Ne zelim da iz izobilja izadjem tako sto tom izobilju necu pridodati. Zelim da dodam izobilju jos vise izobilja. Zelim da covecanstvu dam delic sebe na neki nacin. Svi smo mi dosli ovde bez saznanja koliko cemo ovde ostati i gde je kraj naseg putovanja. Ne treba misliti na kraj, samo neka pocetak bude sada da nas kraj ne bi brzo iznenadio.